ODGOVOR KRITIČARIMA VOJNE NEUTRALNOSTI

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

ODGOVOR KRITIČARIMA VOJNE NEUTRALNOSTI

Počalji od Dulence_Saviola taj Uto Sep 02, 2008 9:41 pm

Ne treba posebno dokazivati da su bezbednost Srbije i regiona ozbiljno ugroženi nastojanjem Albanaca da jednostrano proglase nezavisnost Kosova. Otvorena podrška SAD, vodeće zemlje NATO, kao i obećanje da će mimo SB UN priznati drugu albansku državu na teritoriji Srbije, čini tu ugroženost većom. U takvoj situaciji, Srbija mora da se brani. Jedan od mogućih načina da se ojača spoljna bezbednost ponuđen je skoro pod imenom vojne neutralnosti.

Kritičari ove ideje zasnivaju argumente, uglavnom, na pretpostavkama evroatlantske ideologije. Pošto vojna neutralnost isključuje pripajanje NATO-u, ona, navodno, predstavlja nepremostivu prepreku za članstvo u EU. Sprečava, kažu, ekonomski razvoj, jer šalje loš signal da zemlja nije stabilna za ulaganja, uz to, ukida šansu za izvoz naše vojne industrije. Konačno, ostajemo bez blagodeti kolektivne zaštite.

Ova argumentacija je na klimavim nogama. Postoje zemlje koje su članice EU, a nisu u NATO-u i zemlje koje su u NATO-u, a nisu u EU. Kao što postoje i zemlje, ne samo u Evropi, koje beleže izuzetan privredni rast nezavisno od evroatlantske alijanse.
Kada je, pak, reč o kolektivnoj bezbednosti, to je najslabija tačka kritičara vojne neutralnosti. Zaboravlja se, slučajno ili namerno, da je priključenje Srbije NATO-u mogućno samo pod uslovom da se ona pomiri sa otcepljenjem Kosova i Metohije. Srbija je sada ugrožena upravo od strane NATO-a. Eventualni prijem Srbije u ovaj vojni savez ne bi predstavljao nikakav dobitak, nego potvrdu gubitka državnih i nacionalnih interesa. U zamenu za ratnu odštetu zbog brutalne i samovoljne agresije, civilnih žrtava i materijalnih razaranja, cinično joj se nudi priznanje „nove realnosti” čije je stvaranje započelo NATO agresijom a okončano etničkim čišćenjem pod njegovim okriljem.

Pristupanja ovoj vojnoj alijansi bi mogla doći na dnevni red jedino pod uslovom da Srbija radikalno redefiniše sopstveni državni integritet, ili da SAD i NATO radikalno izmene politiku prema Srbiji, što je malo verovatno. I ako politika vojne neutralnosti ne bude prihvaćena na državnom nivou, nemoguće je pod postojećim uslovima pristupiti NATO-u. Učlanjenje u NATO nije u ovom trenutku ni realna, ni moralno održiva alternativa vojnoj neutralnosti.

Ideja vojne neutralnosti po svojoj suštini prevazilazi pitanje opredeljivanja za i protiv članstva u NATO. Jer, mogućno je da Srbija ne usvoji politiku vojne neutralnosti, a da, ipak, donese formalnu odluku protiv pristupanja alijansi.

Jedan od načina da se neutralnost dovede u sumnju jeste relativizacija samog pojma. Prvo, zbog toga što je ova ideja sadržana samo u jednoj stranačkoj deklaraciji, a nije usvojena na državnom nivou. Kada bi i bila prihvaćena kao oblik državne politike, sugeriše se da je nejasno šta bi joj bio smisao, jer je njeno značenje, ako već ne sasvim istrošeno, onda bar neodređeno – skoro proizvoljno, s obzirom na to da je uvek zavisilo od konkretnih okolnosti i interesa onog ko ga tumači. No, kada bi smisao ove ideje bio i prepoznatljiv, on bi za Srbiju bio neupotrebljiv, jer se javlja u nepovoljnim političkim okolnostima – Srbija se nalazi u okruženju samo jedne sile, nema stabilizovane odnose sa susedima, a ni granice joj nisu konačno definisane.

Međutim, ono što je za nekoga izvor sumnje, za drugog može biti razlog za afirmaciju ideje. Potreba za neutralnošću ne nastaje u uslovima „svetskog mira”, nego baš u kriznim okolnostima, kao izraz potrebe da se prevaziđe nemoć u pogledu zaštite legitimnih državnih i nacionalnih interesa.

Ideja neutralnosti, i pored toga što je prilagođavana konkretnim političkim okolnostima, nije izgubila opravdanost. Čak ni posle pada Berlinskog zida, odnosno najavljenog jednopolarnog sveta. Upravo suprotno. Uprkos svemu, nje se ne odriču zemlje koje je zastupaju.

Očigledno, nije istrošena, niti je izgubila kredibilitet. Pre bi se moglo reći da je u jednopolarnom svetu i dominaciji SAD njen opstanak doveden u opasnost, ali da će nastankom višepolarnog sveta njen značaj rasti. Pogotovu kada se ima na umu intervencionistička politika NATO i SAD rukovođena interesima vodeće zemlje, a ne interesima samoodbrane zemalja članica. Nije li dokaz za sve češće odustajanje članica od učešća u vojnim intervencijama koje preduzimaju SAD? A da NATO preduzima agresivne intervencije po svetu protivno Povelji UN (samo u periodu od 1989. do 2001. godine bilo je osam većih vojnih intervencija) iskusili smo na sopstvenoj koži 1999.
Činjenica da je neutralnost kršena ili da je pod pritiskom bila prinuđena na prilagođavanje ne kompromituje samu ideju, nego one koji je ne priznaju. Logično je zaključiti da podozrenje ne izaziva sama neutralnost, nego onaj ko je spreman da je pogazi. Stoga je umesto pitanja o njenoj kredibilnosti, bolje postaviti pitanje njene delotvornosti.

Sam pojam neutralnosti dopušta posedovanje vojske, podrazumeva pravo na samoodbranu i dozvoljava stupanje u sve međudržavne saveze, osim vojnih. Po svojoj prirodi ona može biti samo u interesu UN, odnosno svih zemalja kojima je stalo do mira i međunarodnog prava.

Uostalom, Srbija je i sada faktički neutralna zemlja. Nije član nijedne vojne alijanse. Stoga ideja vojne neutralnosti, u stvari, javno afirmiše postojeću vojnu i političku nezavisnost zemlje, potrebu da se razvija sopstveni sistem bezbednosti u cilju legitimne samoodbrane. Vojna neutralnost, u stvari je najprikladniji način da se postojeća bezbednosna ugroženost Srbije pretvori u aktivni faktor samoodbrane, što joj daje i moralno i formalno pravo da zatraži međunarodnu pomoć radi očuvanja međunarodno priznatog statusa. To pravo ne može biti uskraćeno sve dok Srbija vodi nezavisnu vojnu politiku, čak i ako nije formalno proglasila neutralnost.

Iz okolnosti da bi Srbija mogla biti potpuno okružena NATO zemljama, ne sledi da neutralnost gubi svrhu. Švajcarska i Austrija, na primer, nalaze se u istom okruženju, ali niko ne spominje njihovu ugroženost. Čak bi se moglo govoriti o pozicionoj prednosti. Ako nikog ne ugrožava, vodi miroljubivu politiku i ako je otvorena za saradnju, uključujući i bezbednosnu, nezamislivo je da bi neko mogao probiti bezbednosni prsten NATO zemalja da bi ugrozio Srbiju, ili da bi iz Srbije ugrozio neku od članica Alijanse. Zemlja koja ne predstavlja pretnju okruženju ne bi trebalo da strahuje za svoju bezbednost.

Osim u jednom slučaju – da neutralnost i celovitost Srbije smetaju NATO-u. Međutim, tada podozrenje prema neutralnosti i njenoj delotvornosti ima koren u podozrenju prema namerama, moći i iskrenosti deklarisane politike NATO.
Šta je u takvoj situaciji najbolja zaštita? Upravo vojna neutralnost. Ona je, naime, štiti od prinude da dobrovoljno navuče „ludačku košulju” i, za razliku od toga, drži otvorenim manevarski prostor za stratešku saradnju radi ostvarenja legitimnih interesa sa zemljama kojima nije stalo do rušenja njenog međunarodnog statusa i bezobzirnog mešanja u unutrašnje stvari. U suprotnom, pristupivši NATO-u, vezala bi sama sebi ruke i unapred se svojevoljno i trajno oprostila od prava na zaštitu interesa na delu sopstvene teritorije.

Mile Savić
avatar
Dulence_Saviola
Legenda foruma
Legenda foruma

Muški
Broj poruka : 1712
Datum upisa : 06.03.2008

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu